Produženo čekanje na utovar ili istovar nije izolovani problem pojedinačnih zemalja, već globalni izazov za drumski transport tereta. Vozači su prvi na udaru - odugovlačenje ih sprečava da organizuju svoje obavezne pauze i odmore, da nastave putovanje ili da jednostavno završe turu i odu kući. Vreme čekanja predstavlja značajan deo operativnih troškova transporta - dok kilometri na putu donose vrednost, svaki sat zastoja prevoznicima direktno umanjuje profitabilnost.
Činjenica da pojedine države uvode i novčane naknade ukoliko kamion čeka duže od definisanog perioda, pokazuje svest o ekonomskoj opravdanosti rešavanja ovog problema.
Ipak, čini se da je negativne prakse teško iskoreniti.
Naknada od 100 evra za svaki sat čekanja na utovar ili istovar - preko propisanih 90 minuta, izaziva velike turbulencije u Italiji tokom poslednjih meseci. Iako je ministarstvo saobraćaja nedavno i pisanim putem potvrdilo da je naknada obavezna i da se o njoj ne može pregovarati, transportne kompanije tvrde da ih određeni broj klijenata ucenjuje, zahtevajući da potpišu ugovore koji direktno protivreče zakonu i da se „dobrovoljno“ odreknu naknade.
Udruženje FIAP (Federazione Italiana Autotrasportatori Professionali) bilo je prinuđeno da se obrati telu za zaštitu konkurencije. Oni traže da se ispitaju nepoštene poslovne prakse. Usklađenost sa zakonom nije ujednačena, a pojedini delovi lanca snabdevanja aktivno pružaju otpor njegovoj primeni, tvrde italijanski prevoznici.
Da li je uređivanje ove oblasti zakonom pravo rešenje i koliko je propis doprineo rešavanju problema, vreme će pokazati. Pojedini stručnjaci iz oblasti transporta i logistike smatraju da državne mere mogu staviti preveliko opterećenje pred „drugu stranu“, koja se i sama bori sa različitim izazovima.
Ovakvu vrstu nadoknade u Evropi je prvi uveo Portugal, koji je krajem, sada već prilično davne 2021, propisao da vreme čekanja na rampi ne može biti duže od 2 sata. U narednim godinama pridružila im se i Španija sa sličnim propisom, a u međuvremenu su i Italijani odlučili da neće čekati besplatno.
Zašto utovari kasne?
Na dugačke periode čekanja na utovar ili istovar utiče više faktora. Među najčešće prepoznatim su nedovoljno planiranje i loša sinhronizacija između dopreme i otpreme robe u logističkim centrima, manjak utovarnih rampi i raspoloživog osoblja, kao i neefikasno upravljanje dokumentacijom vezanom za isporuku i otpremu robe.
Koliko čekanje zapravo košta?
Iako se procene analitičara razlikuju, u jednom su saglasni: košta mnogo.
Da krenemo od već pomenutih Italijana.
Istraživački centar Fedetrasporti ranije je analizom satelitskih i tahografskih podataka došao do zabrinjavajućih brojeva. Prosečno dnevno radno vreme vozača u posmatranom periodu iznosilo je 11 sati i 28 minuta, od čega: za volanom 6 sati i 18 minuta, na pauzi 35 minuta, a na čekanju na utovar i istovar čak 4 sata i 35 minuta. Sabirajući plate vozača, trošak izgubljene produktivnosti vozila, kao gubitke i zbog kašnjenja, stručnjaci su procenili da cela industrija drumskog transporta u Italiji gubi oko 3 milijarde evra godišnje.
Stvar je slična i u Poljskoj, gde jedna od nedavnih analiza kaže da vozači u mnogim transportnim kompanijama provode tek oko 75% radnog vremena u vožnji, dok bi optimalna iskorišćenost danas trebalo da iznosi 90 - 95%.
Situacija nije sjajna ni u Nemačkoj, iako se čini da se, makar blago, poboljšava. Redovna kašnjenja pri utovaru u distributivnim centrima maloprodaje tokom 2022. prijavljivalo je 86% ispitanika, a lani njih 72%.
O tome da čekanje nije izolovani problem jedne zemlje svedoči i analiza fondacije Truckers Life, koja je ispitivala na šta se vozači kamiona u Evropi najčešće žale u radu u logističkim centrima. Vozači su ocenjivali baze prevashodno u Poljskoj, ali i Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj, Španiji… Kao najproblematičnije tačke, kamiondžije su izdvojile nepoštovanje dogovora o vremenu utovara/istovara, zatim dugo čekanje na ulazak na lokaciju, kao i manjak konkretnih obaveštenja o kašnjenjima. Slede duge potrage za mestom za parkiranje, loša komunikacija sa zaposlenima u logističkom (proizvodnom) centru, manjak sanitarnih prostorija itd.
Šta je rešenje?
Mada se čini da su recepti za smanjenje čekanja logični (zakazivanje termina, jasni protokoli itd.) praksa pokazuje da nije tako jednostavno. Transport je „živa stvar“ i nije uvek lako isplanirati ga do detalja, jer mnogi faktori mogu da dovedu do poremećaja, kašnjenja i pomeranja. Osim toga, nedostatak radne snage nije problem koji pogađa samo transportne kompanije, već i operatere logističkih i proizvodnih centara.
Ako bismo morali da damo univerzalno rešenje za smanjenje čekanja, to bi bila kombinacija dva ključna faktora: korišćenje benefita savremenih tehnologija (različitih aplikacija za planiranje i zakazivanje termina, softverskih rešenja za praćenje, automatskih intralogističkih sistema itd.) i dobra komunikacija i saradnja svih učesnika u lancu. Pravovremeno deljenje informacija o kašnjenjima, mogućnost prilagođavanja termina i međusobno razumevanje interesa svih strana, bez sumnje bi značajno doprinelo smanjenju čekanja i povećanju ukupne efikasnosti transportnog procesa.
